Уметничка фотографкиња Маја Стошић донирала је за Викимедијину оставу 33 изузетне фотографије старих занатлија, из њене ауторске колекције „Сачувано од заборава”. Фотографије су настале током периода од годину и по дана, када је Маја обилазила села и градове Србије у потрази за преосталим уметницима старих заната. Овим врхунским фотографијама Википедијанци су већ почели да илуструју чланке на Википедији на српском језику.
„Сачувано од заборава” је пројекат који је Маја Стошић започела 2012. године са идејом да овековечи фото апаратом занатлије којих има све мање, а чинили су део наше традиције и културе вековима. Више од годину дана трајала је њена потрага за старим занатијама, а резултат су фотографије које одишу духом давних времена, у којима су људи са својих 10 прстију могли да направе све – од корпе до кишобрана.
Мају смо упознали када смо јој додељивали прву Похвалу на овогодишњем такмичењу Вики воли Земљу. Поред неколико фотографија које је поставила за такмичење, Мајин залеђени водопад Прскало запао је за око и стручном жирију, али и публици на изложбама у Туристичкој организацији Србије и Нишвил џез фестивалу. Ова фотографија је посебно интересантна зато што је реткост да фотографи зими излазе на овакве (неприступачне) терене. Осликава и месец јануар у календару овог такмичења за 2017. годину.
Разговарали смо са Мајом о колекцији Сачувано од заборава, сада за поколења архивираној и на Викимедијиној остави – идеалном месту за чување и представљање свету традиције и културно-историјског наслеђа наше земље.
ВМРС: Како је настао овај пројекат? Одакле се родила идеја?
Маја Стошић: Пре почетка пројекта, дуго сам размишљала да фотографишем на тему традиционалних заната, међутим, због других обавеза, стално сам одлагала. На позив пријатеља да направим изложбу у Дому културе у Банатском Брестовцу, решила сам да се представим са потпуно новим фотографијама. Тада сам одлучила да фотографишем занатлије и њихове радионице.
Како је текла реализација? Да ли је било тешко пронаћи занатлије?
Направила сам прво списак заната који су приоритетни и оних које бих волела да нађем ако је могуће. Кроз разговор са познаницима бележила сам адресе и телефоне људи за које су знали да се баве занатом. Затим сам претраживала преко интернета. Кад год бих сазнала да у неком месту има занатлија којег бих волела да сликам, није ми било тешко да говото истог дана кренем на пут, пронађем га, разговарам са њим у његовој радионици и кроз разговор направим фотографије.
Како су они прихватили фотографисање?
Већина њих је врло радо прихватала да буду фотографисани, с обзиром да сам сваком објаснила да је циљ пројекта да фотографије буду отргнуте од заборава, за неке будуће генерације, када ће ови занати засигурно изумрети. Неколицина је одбила да се фотографише и њих сам разумела, нису хтели да се експонирају, није их интересовало о чему се ради…
Зашто Вам је било важно да урадите овај серијал?
Овај серијал је био важан јер је то озбиљна прича о обичним људима поред чијих радњи и радионица само прођемо и не помислимо шта се дешава иза тих врата. Приче и судбине које су они поделили са мном током разговора остаће ми заувек у сећању – њихова лица, руке, хумор и искреност. Мени је рад на пројекту био едукативан и тако сам желела да делује и на публику. Да забележим тај делић атмосфере иза старих врата.
Како реагује публика?
Изложба је након Банатског Брестовца, путовала по Србији у још три града: мом родном Параћину (Галерија културног центра), Сремској Митровици (Музеј Срема) и Аранђеловцу (Мала галерија). Сви су углавном реаговали позитивно и са једном врстом одушевљења. За многе занате поједини људи нису знали да још увек постоје. Књижица која је пратила изложбу штампана је у 300 примерака који су сви подељени пријатељима, колегама фотографима и људима који су желели да у својој библиотеци пронађу место за њу. У плану је доштампавање, јер још увек добијам молбе за њу.
Сада ће се овим фотографијама илустровати и чланци на највећој светској енциклопедији….
Да, решила сам да ове фотографије ставим под слободну лиценцу, како би се користиле на Википедији и другим сличним пројектима. Едукација је била главни циљ овог серијала, тако да је природно место за ове фотографије управо највећа светска база знања.
Маја Стошић (девојачко презиме Аранђеловић) је рођена 14. јула 1975. године.
Од 2000. до 2008. ради као туристички водич у Црној Гори, где настају прве уметничке фотографије.
2004. године први пут излаже на колективној изложби клуба „Параћин“ и постаје члан истог фото клуба и Фото савеза Србије. 2007. године добија звање F1 FSS, 2011. звање KMF FSS, 2012. стиче међународно звање AFIAP, 2015. међународно звање EFIAP.
До сада је учествовала на 200 међународних групних изложби, освојила око 60 награда и приредила четири самосталне изложбе.
На листи 10 најактивнијих фотографа Фото савеза Србије била је три пута – 2007, 2008. и 2009. године.
Све ове изузетне фотографије можете погледати на Викимедијиној остави на овом линку.
Извори
Ауторка: Ивана Гусларевић
Напомена о ауторским правима: The blacksmith.jpg, The Barber 2.jpg, The Cooper.jpg, The Glasscutter 1.jpg, ауторке Маје Стошић, под CC-BY-SA 3.0 Serbia; Prize giving event WLE Serbia 2016 36.jpg, ауторке Иване Маџаревић, под CC-BY-SA 4.0 са Викимедијине мултимедијалне оставе.
