Кад се скупе незапослени инжењер индустријског менаџмента и технологије, дизајнер, песник, музичар, видео продуцент, новинар, мастер инжењерка технологије, као и студенткиња технологије и ученица медицинске школе, у некада перспективном граду јужне Србије, они не очајавају због својих радних статуса, него засукају рукаве, обнове руинирану кућу на јавном простору, направе омладински клуб са бесплатном библиотеком од преко пет хиљада наслова, простор за дружење, и започну бројне активности са циљем побољшања квалитета живота младих у Лесковцу.
Омладински клуб Анчики – ОКАН чини група младих волонтера који су преузели иницијативу да нешто ураде за свој град и квалитетно испуне слободно време.
Сандра, Стефан, Слободан, Милан, Лазар, Никола, Владислав и две Јоване организују изложбе, пројекције филмова, манифестације, радионице здраве хране, граде терен за одбојку на песку, реновирају игралиште за децу…
Уз све то, доприносе човечанству слободним садржајима тако што, у оквиру пројекта „Да би будућност знала ко смо, пођимо слободним знањем кроз прошлост”, пишу чланке на Википедији, постављају фотографије на Викимедијину Оставу и организују изложбе о културно-историјском наслеђу Јабланичког округа, што је подржала Викимедија Србије кроз финансирање овог пројекта.
„Окановце” смо имали прилику да упознамо на радионици уређивања Википедије у Лесковцу. Касније су се прикључили и Фото-сафарију, а аплицирали су и ове године за годишњи грант Викимедије Србије, са пројектом „Вики Југ”.
ВМРС: Како сте дошли на идеју да оснујете овај омладински клуб?
ОКАН: То што смо ми сами створили је негде по нашем мишљењу и потреба сваког друштва/места; да постоји један такав центар културног и едукативног упоришта који носи поруку бесплатне неформалне и формалне едукације. Међутим, ми, као друштво, смо очито навикли на „ништа“, па се са тиме и миримо, прихватајући то „ништа“ као нормалност. И онда очекујемо да наша деца сама од себе „нормално“ одрасту и буду „културна и васпитана“, спремна да дају друштву и држави оно што се очекује од њих, и буду „упућена у животу“, или шта год… а притом им не пружајући „ништа“ од неформалне едукације. Заправо, наша прича је да смо из пасивности заузели активни став, били упорни и урадили нешто конкретно.
Нећемо имати друге очи ако ове уништимо плакањем, и знамо да би ствари биле много лакше кад не бисмо осећали потребу за борбом. Када бисмо могли само одустати. Али ми то нисмо желели.
ВМРС: Какве су реакције људи, посебно младих? Да ли се прикључују клубу и акцијама које спроводите?
ОКАН: Реакције су сасвим солидне, чак и изнад тога, ми смо знали да ћемо са овим што радимо направити нешто добро и „велико“. И добро је, постоје стварно разумни и објективни људи који знају да цене то што радимо, помажу нам, пружају нам подршку и укључују се у наше активности. Али, уистину, постоје и људи који су као прљава река, а треба бити море па моћи примити прљаву реку и не загадити се, дотакнути блато, али не упрљати се. Такође, не можеш никога ни силом натерати да се укључи и делује са нама: „Ако љубав, радост, топлоту и сласт ја сам собом не носим – неће ми их ни други дати. А ја, са срцем пуним блаженства, нећу другога усрећити ако он стоји предамном хладан и без снаге” (Јохан Волфганг Гете).
ВМРС: Шта сте све до сада урадили за Лесковац?
ОКАН: Све је кренуло реновирањем дечијег игралишта у насељу Анчики, и акцијама чишћења насеља, што је изазвало позитивне реакције околине и мотивисало нас да наставимо да се бавемо омладинским активизмом.
Да бисмо лакше спроводили своје идеје у дело, регистровали смо се као удружење за младе и кренули са изградњом просторија за свој клуб. Кроз низ радних акција и минималну новчану помоћ Министарства омладине и спорта, реновирали смо стару, оронулу кућицу коју смо добили од Месне заједнице на коришћње. Све радове обавили смо сами, научили како да зидамо, бетонирамо, копамо, чистили смо и испољили сву своју креативност, радећи од јутра до мрака. После само неколико месеци, некада напуштене просторије, које су биле легло буђи и прашине, претворили смо у кутак за младе и Омладински клуб.
Убрзо потом створена је и бесплатна библиотека. Опет је креативност дошла до изражаја. Сами смо правили дрвене полице и кућице за књиге, неуморно слали дописе издавачким кућама и библиотекама, и врло брзо створили базу са преко пет хиљада књига, бесплатно доступних на читање. Такође, посебну иновативност има рубрика „Поручи и читај“, где смо омогућили свима који нису у могућности да лично дођу у библиотеку, да позову број, и неко од волонтера ће им књигу донети на кућну адресу. Овај пројекат који смо насловили „Мала бесплатна библиотека“ проглашен је најбољим у Србији из области културе и уметности, што је уједно био и први пут да нека организација из Јабланичког округа добије овакво признање. Библиотека је отворена радним данима (волонтери клуба се смењују у дежурствима), а у њеним просторијама до сада су организоване поетске вечери, предавања, трибине, радионице, пројекције филмова на отвореном и многобројне хуманитарне акције.
Паралелно са тим, закључили смо сарадњу са Викимедијом Србије, и на популарни сајт Википедија унели смо велики број нових чланака о споменицима културе са територије Јабланичког округа, ширећи на тај начин слободно знање и историјске информације о свом крају. Такође, сваке године организујемо културно-уметничку манифестацију Дани Анчикија, која привлачи велики број људи и буди овај крај из учмалости, а покренули смо и интернет радио са друштвено-ангажованим садржајима.
Последња у низу је акција изградње терена за одбојку на песку. Уз велику помоћ месне заједнице и Одбојкашког савеза Србије, као и мештана насеља који су се са одушевљењем прикључили акцији, насеље Анчики добило је јединствен терен за одбојку на песку. У просторијама клуба одржана је радионица о правилној исхрани, млади су усмеравани ка здравим животним стиловима, подстакнути да се активирају у корист заједнице, а организован је и турнир у одбојци на коме је било преко 100 учесника.
Сви чланови Омладинског клуба Анчики до сада су радили искључиво волонтерски, без икакве материјалне добити. Ипак, духовна добит је непроцењива, а речи хвале и одушевљење околине на наш рад и досадашње активности је нешто што нам даје снагу и додатно инспирише. За нас нема лепшег осећаја, него када видимо дете које поносно долази у библиотеку да узме књигу, или када чујемо грају и смех на терену за одбојку, задовољна лица после пројекције филмова, радионица, предавања… Тада схватимо да су све жртве и улагања заиста вределе. А то је препознала и широка заједница. Поред позитивних оцена готово свих медија у Србији који су писали и извештавали о нама, нарочито са поносом истичемо што смо у емисији Оливере Ковачевић, „Да, можда не“, на РТС 1 били проглашени за Хероје недеље.
ВМРС: Којих књига има највише у „Малој бесплатној библиотеци” и које се најчешће позајмљују?
ОКАН: Имамо свега и свачега: класике књижевности, романе, позију, правну литературу, НВО штива, доста комунистичких наслова, као и књига о веронауци… Ми заправо тренутно и немамо места за већи број од тога, али радимо на алтернативним начинима креирања полица и сталажица за исте. Оно што нам свакако фали је Достојевски, као и „светски класици“, књиге из сфере научне и епске фатастике, као и дечије књиге. Па, ето, ако је неко заинтересован да нам донира нешто од тога, нећемо се покајати (смех).
Занимљиво је да се заправо највише читају дечије књиге, зато што нас деца најчешће и посећују. Они старији узимају нека лакша штива: Томаса Хардија, Шарлоту Бронте, мада воле и домаће писце. Зна се простудирати и понешто од марксизма и стручне школске/студентске литературе. Проблем представљају популарна тинејџерска дела, која нам заиста мањкају.
„Википедија је један од феномена који ће остати упамћен у људској историји, а бити део тога и допринети идеји слободног и бесплатног стицања знања је сатисфакција сама по себи.”
ВМРС: Које још институције су препознале ваша залагања и волонтеризам и помогла вам на неки начин?
ОКАН: Заправо, не добијамо ми ту неку конкретну помоћ од некога самоиницијативно. Ми пишемо пројекте и конкуришемо, и ако шта од тога прође онда и реализујемо, па контактирамо људе и питамо их би ли нам помогли у нечему. Као што је и случај са Одбојкашким савезом који нам је изашао у сусрет и поклонио нам мрежу за одбојку, лопте и мајице, што нам је доста и помогло на пројекту Активни млади за напредне заједнице.
ВМРС: Тако сте и Викимедији пријавили пројекат „Да би будућност знала ко смо, пођимо слободним знањем кроз прошлост”…
ОКАН: Пријавили смо се зато што волимо све што је повезано са едукацијом и стицањем слободног знања. Такође волимо да изучавамо културу и културну баштину југа Србије, па, ето добре прилике да радимо и на томе.
Лепо је сарађивати са једном таквом задужбином. Википедија је један од феномена који ће остати упамћен у људској историји, а бити део тога и допринети идеји слободног и бесплатног стицања знања је сатисфакција сама по себи.
ВМРС: Шта можемо да очекујемо од пројекта „Вики Југ”, са којим сте аплицирали за Викимедијин годишњи грант?
ОКАН: Пројекат „Вики југ” тежи ка стварању једног едукативног упоришта југа Србије, који би промовисао и радио на ширењу слободног знања и бесплатне едукације. Он треба да окупи заиста квалитетне и ажурне људе који са собом носе пртљаг љубави и револуције свести, пуно срце и (не)мирне мисли.
Преко пројекта ћемо одржати зимски едукативни камп, организовати доста тематских радионица о историјским личностима, догађајима, културним дешавањима, традицији, као и радионице са ангажованим ствараоцима и уметницима. Прикупићемо и ажурирати доста нових чланака на Википедији, радити на блогу, Вики вестима и Вики цитатима. Све у свему, доста активности и добрих ствари ћемо покушати спровести у дело и радујемо се томе.
ВМРС: Шта још планирате да унапредите у Лесковцу?
ОКАН: Позитивна енергија коју Омладински клуб Анчики има је резултат тога да је овај клуб настао из срца свих његових чанова. У њега смо несебично улагали себе, своје време, чак и материјална средства, створивши на тај начин други дом за себе и све оне који препознају дух активизма и значај који он има за заједницу. У плану имамо још много нових креативних идеја, а велика дела нам тек предстоје. Без обзира на све потешкоће на које смо наилазили, ми свакако нећемо посустати.
ВМРС: Како могу заинтересовани да вам се придруже?
ОКАН: Могу доћи до клуба, а могу нас контактирати, или пратити на Фејсбуку, па се сходно активностима које у датом тренутку реализујемо и прикључе ОКАН-у. Наше радно време је сваког радног дана од 18-21 часова.
„Треба остати упоран и јуришати на ветрењаче.”
ВМРС: Шта бисте саветовали неким другим волонтерским групама, које би евентуално следиле ваш пример и у некој другој локалној заједници основали нешто слично? На које препреке и изазове могу да наиђу и шта је то што треба да их мотивише?
ОКАН: Наш неки дугорочан план и јесте да иницирамо и помогнемо оснивању оваквих клубова широм Балкана. Тешко јесте, али се свакако исплати да се ради на томе. Тешко је такође и дати неки конструктиван савет, како и шта треба урадити да би се покренуло и одржало нешто оваквог типа, јер ми функционишемо егалитарно, све што радимо и планирамо договарамо сви заједно, а то је у корпоративном смислу чист утопизам. Мора се наћи мала група свестраних и посвећених људи, са емпатичношћу у себи. У жељи да догура, али да се нипошто не гура. Свакако треба остати упоран и јуришати на ветрењаче.
Ко чини ОКАн?
Стефан Митић (23), председник клуба, иначе песник и студент четврте године Факултета спорта и физичког васпитања, Универзитета у Нишу. Широкој јавности је познат као прва особа која је превела поезију на знаковни језик, о чему су писали и медији. На сопствену иницијативу, без икаквих спонзора и о свом трошку организовао је улични перформанс у Нишу, који је једна од ретких културних манифестација за глувонеме особе. Уз помоћ пријатеља снимио је и спот прилагођен глувонемим особама у Луткарском позоришту у Нишу. Члан је поетског клуба „Поезија 016“, а управо је и објавио своју прву књигу поезије.
Слободан Стојичић (28), директор клуба, дипломирани струковни дизајнер, од 2009 -2013 координатор, дизајнер и асистент на пројектима Ресурс центра Лесковац. Уредник дизајнер, новинар магазина „Млади Репортер”. Радио водитељ неколико емисија, музичар и члан бенда „Л2К”. Учесник великог броја међународних размена, семинара и тренинг курсева. Има искуство у вођењу радионица и пројектном менаџменту.
Сандра Стаменковић (24), мастер инжењер технологије, завршила је студије са просечном оценом 10, као најбољи студент генерације и најбољи дипломирани студент. За време трајања студија на крају сваке школске године проглашена је најбољим студентом генерације. Од града Ниша сваке године је добијала специјално признање најбољим студентима. Добитник је златног знака Универзитета и Октобарске награде. Коаутор је научних радова и учесник бројних семинара, курсева, научних скупова и студентских конференција. Активан члан Студентског парламента и некадашњи Студент продекан. Волонтер је при многим организацијама. Игра фолклор у црквеном културно-уметничком друштву.
Јована Стаменковић (22), студент треће године Технолошког факултета у Лесковцу, са просеком изнад 9. Активни је члан Студентског парламента и Савета факултета. Годину дана вршила је функцију студента продекана. Организовала је многобројне хуманитарне акције, међу којима се издвајају акције „Заједно за Стефана“ и „Осмех на дар“. Учесник је међународних студентских скупова на коме је учестовала са научним радовима. Коаутор је научног рада објављеног у научном часопису.
Лазар Томић (23), студент треће године високе струковне школе за текстил, видео продуцент и фотограф. Члан је Фото клуба у Лесковцу, где је организовао различите изложбе. Заједно са Стефаном учествовао је у продукцији спота прилагођеног глувонемим особама.
Јована Здравковић (19), ђак четврте године средње медицинске школе у Лесковцу, RCLE и YЕU волонтер, учесник великог броја међународних размена, семинара и тренинг курсева. Има искуство у вођењу радионица и пројектном менаџменту.
Милан Златковић (29), дипломирани инжењер технологије, тренутно незапослен. Волонтирао је на радију 016 на позицији тонског техничара. Завршио је обуку из предузетништва. Учествовао је на већем броју омладинских размена у различитим земљама (Македонија, Италија, Бугарска).
Никола Стојановић (24), студент четврте године Економског факултета, Универзитета у Нишу. Активиста је Студентске асоцијације Нова. Учесник је међународних студентских скупова, форума младих економиста и стручних посета Народној банци Србије.
Владислав Стојичић (30), дипломирани инжењер индустријског менаџмента, радио и веб новинар, уредник, водитељ. Дописник веб портала: Привредник (Загреб) и Зрцало (Подгорица), сарадник веб портала: Млади репортер (Лесковац). 2007-2014 водитељ Радија 016. Аутор и водитељ радио емисије: „Провера Микрофона 016“ 2004-2014.
Извори
- Аутор: Ивана Гусларевић
- Напомена о ауторским правима: Фотографије „Окановаца” и њиховог рада, Фејсбук страница Окан; Стефан Митић, Radionica uređivanja Vikipedije Omladinski klub „Ančiki“, аутора Иване Гусларевић, са Викимедијине Оставе, под CC-BY-SA-4.0; Слободан Стојичић, Фејсбук страница Окан; Сандра Стаменковић, Јована Стаменковић, Лазар Томић, Јована Здравковић, Милан Златковић, Никола Стојановић, Владислав Стојичић, Фејсбук профили.
